Kraj Sāvatthīja. „Monasi, onaj ko prianja nije oslobođen; onaj ko ne prianja, taj je oslobođen. Sve dok svest traje, ona prianja za oblik, podržana oblikom, zasnovana na obliku. I sa svakom kapi slasti dobijene od oblika ona raste, buja, dostiže zrelost. Sve dok svest traje, ona prianja za osećaj… za opažaj… Sve dok svest traje, ona prianja za mentalne obrasce, podržana mentalnim obrascima, zasnovana na mentalnim obrascima. I sa svakom kapi slasti dobijene od mentalnih obrazaca ona raste, buja, dostiže zrelost. Monasi, ako bi neko rekao: ’Objasniću dolazak svesti, njen odlazak, nestanak, ponovno rađanje, njen rast, bujanje ili zrelost nezavisno od materijalnog oblika, nezavisno od osećaja, nezavisno od opažaja, nezavisno od mentalnih obrazaca’ — to je nemoguće. Monasi, ako je monah napustio privlačnost prema elementu materijalnog oblika, sa napuštanjem privlačnosti, predmet biva odsečen i svest gubi uporište. Ako je napustio privlačnost prema elementu osećaja… elementu opažaja… elementu mentalnih obrazaca… ako je monah napustio privlačnost prema elementu svesti, sa napuštanjem privlačnosti, predmet biva odsečen i svest gubi uporište. Tako neutemeljena svest, koja više ne buja i ne stvara nove obrasce, biva slobodna. Zbog te oslobođenosti ona je postojana. Zbog postojanosti, ona je spokojna. Zbog spokojstva, ona ne strepi. Pošto ne strepi, on u sebi dostiže potpuno utrnuće. On tada razume: ’Ovo je poslednje rođenje, proživljen je svetački život, učinjeno što je trebalo učiniti. Nema više preporađanja u bilo koji oblik bivanja’.”

6. Prijanjanje

Seme