I čuše mnogi monasi Bhaddiyu kako neprekidno ponavlja: „Ah, kakva sreća! Kakva sreća!” Onda oni ovako pomisliše: „Nema sumnje, prijatelji, da Bhaddiya ne uživa mnogo u duhovnom životu. Sećajući se savršene sreće koju je imao kao kućedomaćin, on neprekidno ponavlja: „Ah, kakva sreća! Kakva sreća!” Onda velika grupa monaha dođe do Blaženog, pokloni mu se i sede sa strane. Dok su tako sedeli, ovako mu rekoše: „Poštovani gospodine, poštovani Bhaddiya… neprekidno ponavlja: „Ah, kakva sreća! Kakva sreća!” „Nema sumnje, poštovani, da Bhaddiya ne uživa mnogo u duhovnom životu. Sećajući se savršene sreće koju je imao kao kućedomaćin, on neprekidno ponavlja: „Ah, kakva sreća! Kakva sreća!” Na to Blaženi reče jednom monahu: „Monaše, idi i reci u moje ime monahu Bhaddiyi da ga učitelj zove”. „Da, poštovani gospodine”, odgovori monah. On otide do Bhaddiye i reče mu: „Prijatelju Bhaddiya, učitelj te zove.” „Dobro, prijatelju”, odgovori poštovani Bhaddiya i otide da vidi Blaženog. Kad je stigao, pokloni se i sede sa strane. Dok je tako sedeo, Blaženi mu se obrati sledećim rečima: „Je li istina, Bhaddiya, da otišavši u šumu i sevši u podnožje drveta ili na neko pusto mesto, neprekidno ponavljaš: „Ah, kakva sreća! Kakva sreća!” „Istina je, poštovani gospodine.”