„Oni koji, kloneći se loših stvari, uvek sa svesnošću žive, okova raskinutih, budni, takvi su pravi brahmani u svetu ovome.” Mahākassapa Ovako sam čuo. Jednom je Blaženi živeo kraj Rāđagahe, u Bambusovom gaju, na mestu gde se hrane veverice. U isto vreme poštovani Mahākassapa je živeo u Pipphali pećini, bolan, u mukama, teško bolestan. Onda jednom poštovani Mahākassapa uspe da umiri bolove, pa pomisli: „Kako bi bilo da odem u Rāđagahu u prošenje hrane?” U to vreme pet stotina božanstava bilo je željno i spremno da poštovanom Mahākassapi daruju hranu. Odbivši ih, poštovani Mahākassapa se ujutro obukao, uzeo svoju prosjačku zdelu i gornji ogrtač, pa otide do Rāđagahe da prosi hranu i prođe kroz ulice gde je živela sirotinja, ubogi, sluge. I vide Blaženi poštovanog Mahākassapu kako u Rāđagahi prosi hranu, prolazeći kroz ulice gde živi sirotinja, ubogi, sluge. Onda Blaženi, razumevši značenje svega toga, izgovori ove nadahnute stihove: „Ne oslanja se na drugoga, već obuzdan i u suštinskom učvršćen, sve otrove uklonio, sve mane odbacio: takvoga ja brahmanom zovem.” Demon Ađakalāpaka