Ovako sam čuo. Jednom je Blaženi boravio kraj Sāvatthīja, u Istočnom parku, u palati Migārine majke. U isto vreme je Visākhina unuka, draga i ljupka, bila preminula. Onda, u zoru, Visākhā, mokrog ogrtača i kose, otide do Blaženog. Kad je stigla, pokloni se Blaženom, pa sede sa strane. Dok je tako sedela, Blaženi joj reče: „Otkuda da si tako rano došla ovamo, Visākhā?” „Poštovani gospodine, umrla je moja draga i ljupka unuka. Zbog toga sam ovamo došla u zoru, mokrog ogrtača i kose.” „Želiš li, Visākha, onoliko dece i unuka koliko je ljudi u Sāvathiju?” „Želela bih, Blaženi, onoliko dece i unuka koliko je ljudi u Sāvathiju.” „Ali koliko ljudi, Visākha, svakoga dana umre u Sāvatthīju?” „Deset ljudi, Blaženi, svakoga dana umre u Sāvatthīju. Devet ljudi… Osam… Sedam… Šest… Pet… Četiri… Tri… Dva čoveka, poštovani, svakoga dana umre u Sāvatthīju. Jedan čovek, Blaženi, svakoga dana umre u Sāvatthīju. Nema dana da neko ne umre u Sāvatthīju.” „Pa šta onda misliš, Visākha, da li bi ikada bila bez mokre odeće i kose?” „Sigurno da ne bih, poštovani gospodine. Onda, bolje da nemam toliko dece i unuka!”