Ovako sam čuo. Jednom je Blaženi boravio kraj Sāvatthīja, u Đetinom gaju, u manastiru koji je podigao Anāthapiṇḍika. Tu je on bio poštovan i obožavan, divili su mu se, klanjali i cenili ga, obezbeđivali sve što mu je neophodno: ogrtač, hranu, smeštaj i lekove. Isto tako je i monaška zajednica bila poštovana. Ali askete drugih škola nisu toliko poštovali. I zato što nisu mogli da podnesu toliko poštovanje za Blaženog i njegove učenike, gde god bi videli nekog njegovog učenika, u selu ili u šumi, vulgarnim i grubim rečima su ga oslovljavali, vređali, izazivali i uznemiravali. Onda velika grupa monaha dođe do Blaženog, pokloni mu se i sede sa strane. Dok su tako sedeli, ovako mu rekoše: „Blaženi je poštovan i obožavan, dive mu se, klanjaju i cene ga… Isto tako i monaška zajednica. Ali ne i askete koji pripadaju drugim školama. I zato što ne mogu da podnesu toliko poštovanje za Blaženog i njegove učenike, gde god vide nekog njegovog monaha, u selu ili u šumi, te askete ga vulgarnim i grubim rečima oslovljavaju, vređaju, izazivaju i uznemiravaju.” Onda Blaženi, razumevši značenje svega toga, izgovori ove nadahnute stihove:
