Ovako sam čuo. Jednom je Blaženi boravio kraj Sāvatthīja, u Đetinom gaju, u manastiru koji je podigao Anāthapiṇḍika. A kad je jednom noć bila na izmaku, jedno božanstvo izvanredne lepote dođe do Blaženog, osvetlivši čitav Đetin gaj, te mu se s poštovanjem pokloni i stade sa strane. Stojeći tako, to božanstvo se Blaženom obrati ovim stihovima: „Postavljamo pitanje Gotami o čoveku koji propada. Dođosmo da Blaženog da ga pitamo: zbog čega neko u propast ide?” „Lako je znati zašto neko napreduje, lako je znati zašto neko propada. U kome ljubavi za Dhammu ima, napreduje; ko prezir za Dhammu gaji, u propast ide.” „Zaista tako i mi razumemo: to je prvi slučaj propadanja. Neka nam sada Blaženi kaže i drugi razlog što neko u propast ide.” „Nemoralni su mu srcu dragi, među čestitima radost on ne nalazi; učenjem rđavih biva privučen: to je uzrok njegove propasti.” „Zaista tako i mi razumemo: to je drugi slučaj propadanja. Neka nam sada Blaženi kaže i treći razlog što neko u propast ide.” „Svako ko mnogo voli da spava, uživa u brbljanju, bez poleta je i lenj, onaj ko lako besom biva osvojen: to je uzrok njegove propasti.”