Onda neko božanstvo, koje je nekada bilo srodnik askete Bāhiye – iz saosećanja i dobre želje, razumevši o čemu razmišlja – dođe do njega i reče mu: „Ti, Bāhiya, svakako nisi probuđen, niti si stupio na stazu probuđenja. Staza kojom ideš nije takva.” „Pa ko je onda na ovome svetu, zajedno sa božanstvima, probuđen ili je stupio na stazu probuđenja?” „Postoji, Bāhiya, u severnim krajevima grad po imenu Sāvatthī. Tamo sada boravi Blaženi, plemeniti i potpuno probuđeni. Bāhiya, on svakako jeste probuđen i podučava istinu kojom se postaje probuđen.” Pometen onim što je reklo božanstvo, asketa Bāhiya odmah napusti Suppāraku. Usput se svuda zadržavao tek toliko da prenoći, sve dok nije stigao do Sāvatthīja, do Đetinog gaja, manastira koji je podigao Anāthapiṇḍika. A u to vreme mnogo monaha je praktikovalo hodajuću meditaciju na otvorenom. I priđe asketa Bāhiya tim monasima, pa im reče: „Poštovani, gde sada živi Blaženi, plemeniti i potpuno probuđeni? Želim da ga vidim.” „Blaženi je, Bāhiya, otišao u grad u prošenje hrane.”