”A šta je razlog za to?” „Poštovani gospodine, ranije, dok sam živeo u svom domu i upravljao zemljom, moje odaje su iznutra bile dobro čuvane, moje odaje su spolja bile dobro čuvane; grad je iznutra bio dobro čuvan, grad je spolja bio dobro čuvan, cela zemlja je iznutra bila dobro čuvana, cela zemlja je spolja bila dobro čuvana. Pa ipak, iako sam bio tako dobro čuvan i zaštićen, živeo sam u strahu, sa zebnjom, nepoverljiv i na oprezu. Ali sada, poštovani gospodine, kada odem u šumu i sedim u podnožju drveta ili na nekom pustom mestu, živim u samoći bez straha, miran, s poverenjem i spokojan, bez briga, ne prestravljen, sasvim siguran, uma slobodnog poput jelena u divljini. To je razlog da kada odem u šumu i sedim u podnožje drveta ilina nekom pustom mestu, neprekidno ponavljam: „Ah, kakva sreća! Kakva sreća!” Onda Blaženi, razumevši značenje svega toga, izgovori ove nadahnute stihove: „Onoga ko u umu nemira nema, ko potpuno nadišao je života niz, srećan, bez straha i imalo tuge, njega ni bogovi više ne mogu da vide.”