Ovako sam čuo. Jednom je Blaženi boravio kraj Sāvatthīja, u Đetinom gaju, u manastiru koji je podigao Anāthapiṇḍika. Jednog popodneva se među grupom monaha, pošto su se vratili iz prošenja hrane, jeli i okupili se u ovalnoj sali kraj ružinog grma, zapodenuo ovakav razgovor: „Prijatelji, monah koji prosi hranu ima priliku da s vremena na vreme vidi okom primamljive oblike, ima priliku da s vremena na vreme čuje uhom primamljive zvuke, ima priliku da s vremena na vreme omiriše nosom primamljive mirise, ima priliku da s vremena na vreme okusi jezikom primamljive ukuse, ima priliku da s vremena na vreme oseti telom primamljive dodire. Prijatelji, monah koji prosi hranu ide u prošnju cenjen, poštovan, hvaljen, slavljen i priznat. Prijatelji, i mi bi trebalo da budemo monasi koji hranu dobijaju samo prošenjem. Tako ćemo i mi imati priliku da s vremena na vreme vidimo okom primamljive oblike, imati priliku da s vremena na vreme čujemo uhom primamljive zvuke, imati priliku da s vremena na vreme omirišemo nosom primamljive mirise, imati priliku da s vremena na vreme okusimo jezikom primamljive ukuse, imati priliku da s vremena na vreme osetimo telom primamljive dodire. Tada ćemo i mi ići u prošnju cenjeni, poštovani, hvaljeni, slavljeni i priznati.” Ali, na kraju, ovaj razgovor među monasima ostade nezavršen. Onda uveče, Blaženi izađe iz osame, pa opet otide do okrugle dvorane kraj ružinog grma. Kada je stigao, sede na unapred pripremljeno mesto, pa ovako reče monasima: „Monasi, radi kakvog razgovora ste se ovde okupili? U kakvom sam vas to razgovoru prekinuo?”