Ovako sam čuo. Jednom je Blaženi boravio kraj Sāvatthīja, u Đetinom gaju, u manastiru koji je podigao Anāthapiṇḍika. Tu je on bio poštovan i obožavan, divili su mu se, klanjali i cenili ga, obezbeđivali sve što mu je neophodno: ogrtač, hranu, smeštaj i lekove. Isto tako je i monaška zajednica bila poštovana. Ali askete drugih škola nisu toliko poštovali. I pošto nisu mogli da podnesu toliko poštovanje prema Blaženom i monaškoj zajednici, otidoše do asketkinje Sundarī. Kad su stigli, ovako joj rekoše: „Sestro, šta bi ti učinila za dobrobit svojih srodnika?” „Šta treba da učinim, poštovani? I šta to nisam u stanju da učinim? Svoj život sam napustila za dobrobit svojih srodnika.” „Tada bi, sestro, trebalo češće da ideš u Đetin gaj.” „U redu, poštovani,” reče Sundarī, te pošto je tako odgovorila tim asketama drugih tradicija, poče često da odlazi u Đetin gaj.