„Monasi, nekada davno je gubavac Suppabuddha bio sin bogatog trgovca upravo u ovoj Rāđagahi. Jednom dok je išao u park radi razonode, sreo je utihnulog Budu Tagarasikhija kako ide u grad u prošenje hrane. Videvši ga, pomisli: „Ko je ovaj gubavac što luta unaokolo u tom gubavom ogrtaču?” Zatim ga je pljunuo i namerno zaobišao sa leve strane u znak prezira, pa se udaljio. Kao plod tog nedela mnogo godina, mnogo stotina godina, mnogo hiljada godina, mnogo stotina hiljada godina kuvao se u čistilištu. A kao plod ostatka tog nedela preporodio se kao gubavac upravo u ovoj Rāđagahi, kao jadan, skrhan, odbačen čovek. Ali onda je naišao na učenje i pravila koje propoveda Tathāgata i stekao poverenje, stekao vrlinu, stekao znanje, stekao nesebičnost, stekao mudrost. I pošto je naišao na učenje i pravila koje propoveda Tathāgata, stekao poverenje, vrlinu, znanje, nesebičnost i mudrost, posle sloma tela, posle smrti, preporodio se na dobrom odredištu, čak u nebeskom svetu, u društvu božanstava Tāvatiṃsa neba. I tamo sigurno nadmašuje druga božanstva svojim sjajem i slavom.” Onda Blaženi, razumevši značenje svega toga, izgovori ove nadahnute stihove: Kao što čovek s dobrim vidom, na svom putu izbegava staze opasne, tako i mudrac u svetu živih, treba da zazire od loših dela. Dečaci Ovako sam čuo. Jednom je Blaženi boravio kraj Sāvatthīja, u Đetinom gaju, u manastiru koji je podigao Anāthapiṇḍika. I desilo se da je na putu između Sāvatthīja i Đetinog gaja jedna grupa dečaka pecala ribe.