Na to se bića okupiše i krenu da nariču: ’Loše stvari zadesiše nas. Nekada smo živeli umom stvoreni, hraneći se ushićenjem, blistavi, leteli nebom, veličanstveni i takvi ostajali dugo vremena. A onda se, posle dugog vremena, na vodi ukazala tvrda materija poput skrame, na mestu gde smo se nalazili… I pošto smo postali nadmeni i obmanuti u vezi sa svojim izgledom, onaj ukusni nektar nestade… potom oni ukusni izdanci nestadoše… potom one ukusne puzavice nestadoše… Sa pojavom loših, štetnih stvari među nama, prah i ljuske prekriše zrna; jednom požnjeven, pirinač nije više rađao. Tako nastadoše žetve u određeno vreme, a pirinač je sada nicao samo u bokorima. Kako bi bilo da ta pirinčana polja podelimo na posebne njive i povučemo granice.’ Tako i učiniše.