Zato, Ćunda, kod onih asketa i brahmana koji zastupaju ovakvo učenje, ovakvo gledište: ’Sopstvo i ovaj svet nisu večni… Sopstvo i ovaj svet su i večni i nisu večni… Sopstvo i ovaj svet niti su večni, niti nisu večni… Sopstvo i ovaj svet su nastali sami od sebe… Sopstvo i ovaj svet je načinio neko drugi… Sopstvo i ovaj svet su nastali sami od sebe i načinio ih je neko drugi… Sopstvo i ovaj svet nisu nastali sami od sebe, nije ih načinio neko drugi, već su nastali slučajno… Sreća i patnja su večne… Sreća i patnja nisu večne… Sreća i patnja u i večne i nisu večne… Sreća i patnja niti su večne, niti nisu večne… Sreća i patnja su nastale same od sebe… Sreću i patnju je načinio neko drugi… Sreća i patnja su nastale same od sebe i načinio ih je neko drugi… Sreća i patnja nisu nastale same od sebe, nije ih načinio neko drugi, već su nastale slučajno. To je jedina istina i sve drugo je pogrešno.’ Kada dođem do njih, ovako ih pitam: ’Prijatelji, da li vi kažete: „Sreća i patnja nisu nastale same od sebe, nije ih načinio neko drugi, već su nastale slučajno. To je jedina istina i sve drugo je pogrešno”.’ A kada oni odgovore: ’Samo je ovo istina! Sve drugo je pogrešno!’ ja se sa tim ne saglašavam. A zašto? Zato što ima bića koja različito misle o tome. Ćunda, u svim tim objašnjenima ja ne vidim nijedno koje je ravno mom znanju, a kamoli da je iznad njega. U pogledu znanja o višim stvarima, ja sam najveći. Ćunda, u meri u kojoj je to moguće, objasnio sam ti gledišta povezana sa prošlošću. Da li da ti sve to sada objašnjavam onako kako ne bi trebalo?

16. Gledanje na budućnost