U to vreme postoji samo ogromna masa vode, svuda je tama, potpuna tama. Ne pojavljuju se ni mesec ni sunce, nema ni zvezda ni sazvežđa, nema razlike između noći i dana, nedelja i meseca, godišnjih doba i godina, muškaraca i žena. Sva bića su jednostavno bića. A onda se, posle dugog vremena, na toj vodi ukazala tvrda materija poput skrame, na mestu gde se nalaze ta bića. To je kao kad se na prokuvanom mleku, koje se lagano hladi, stvori skrama. I taj ukusni nektar ima boju, miris i ukus. Boja mu kao prečišćen ghee ili buter, a ukus poput čistog meda. A onda neko biće sklono gramzivosti pomisli: ’Hm, šta bi ovo moglo biti?’, zahvati malo prstom onog nektara i okusi. Pošto je zadovoljno ukusom, u njemu se javi žudnja. Kad to vide druga bića, takođe zahvate prstom taj ukusni nektar i okuse ga. Pošto su zadovoljna ukusom, u njima se javi žudnja.

3. Povaljivanje meseca i sunca