„Monasi, u onom ranijem rođenju, ranijem postojanju, ranijem boravištu kada se rodio kao ljudsko biće, napustivši grube reči, Tathāgato nije izgovarao grube reči, govorio je samo reči koje su blage, prijatne za uho i ljubazne, koje idu pravo do srca, učtive su, poželjne za mnoge i s njima su saglasni mnogi. Zahvaljujući tome što je činio, sakupljao, gomilao i umnožio takva dela, posle sloma tela, posle smrti, preporodio se na dobrom odredištu, u nebeskom svetu. Pošto je tamo umro, došao je u ovaj svet i to sa ova dva obeležja velikog čoveka: ima dugačak jezik i božanstven glas, nalik pevu karavika ptice. Opskrbljen takvim obeležjima, ako živi životom kućedomaćina, postaće vladar koji pokreće točak istine… Kao kralj, šta on dobija? Njegove reči drugi poštuju, uverljive su za brahmane-kućedomaćine, ljude iz gradova i sela, beležnike i glavne savetnike, telesnu stražu, čuvare, savetnike, dvorjane, vazale i kraljevske sinove. To kao kralj on dobija. Kao asketa Buda, šta on dobija? Njegove reči drugi poštuju, uverljive su za monahe, monahinje, nezaređene sledbenike i sledbenice, božanstva, ljude, titane, zmajeve i nebesnike. To asketa Buda dobija.” Tako reče Blaženi. A o tome je ovako rečeno: „Grube, svadljive i zbunjujuće reči ne govori, koje bi povredile mnoge, ne govori uvrede, reči koje zabole. Njegove reči su slatke, odmerene i srdačne.