Pa šta onda misliš, Poṭṭhapāda, da li si ranije čuo za ovakvo postepeno dostizanje prestanka opažanja, pri punoj svesnosti?” „Ne, poštovani gospodine. Kako ja razumem, Blaženi je rekao sledeće: Poṭṭhapāda, od trenutka kada je monah ovako preuzeo odgovornost za svoje opažaje, on napreduje od jednog stupnja ka drugom, postupno dosežući vrhunac opažaja… I stojeći na vrhuncu opažaja, on pomisli: ’Namera je loša za mene. Bolje je da je nemam. Ako bih imao nameru, stremio, ovi opažaji bi u meni nestali, a neki grublji opažaji bi nastali. Zašto ne bih odustao kako od namere, tako i od stremljenja?’ Onda ti opažaji prestanu u njemu i drugi, grublji opažaji ne nastaju. Stiže on do prestanka. I to je, Poṭṭhapāda, način na koji se dostiže prestanak sve više rafiniranih opažaja, pri punoj svesnosti.” „Tako je, Poṭṭhapāda.” „Poštovani gospodine, da li vi podučavate da je vrhunac opažaja samo jedan ili ih ima više?” „Podučavam da je i jedan i da ih je više.” „Na koji način je jedan, a na koji način ih je više?” „Vrhunac opažaja opisujem u skladu sa načinom na koji neko dostiže prestanak. „Na ta način podučavam da je i jedan vrhunac opažaja i da ih je više.” „Ali, poštovani, da li prvo nastaje opažaj, a zatim znanje? Ili prvo nastaje znanje, a zatim opažaj? Ili oboje nastaju istovremeno?” „Prvo nastaje opažaj, a zatim znanje. Nastanak opažaja vodi do nastanka znanja. I monah razume: ’Moje znanje nastalo je na osnovu posebnog uslova’. Na taj način treba razumeti da prvo nastaje opažaj, a zatim znanje, da nastanak opažaja vodi do nastanka znanja.” 1.3. Opažaj i sopstvo