Koji god askete i brahmani da teoretišu o prošlosti, teoretišu o budućnosti, teoretišu o prošlosti i budućnosti i čvrsto zastupaju gledišta o prošlosti i budućnosti, čine to na osnovu ova šezdeset dva uporišta ili na osnovu jednog od njih. Izvan toga nema nijednog. Monasi, Tathāgata ovako razume: ’Ova gledišta, kada se ovako zauzmu i za njih se veže, vode do takvog i takvog budućeg odredišta, do takvog stanja u narednom životu.’ Monasi, razumevši onako kako zaista jeste, nastanak i prestanak osećaja, zadovoljstvo u njima, opasnost u njima i beg od njih, Tathāgata je oslobođen zahvaljujući nevezivanju. To su principi – duboki, teško vidljivi, teški za razumevanje, smirujući, uzvišeni, izvan običnog rasuđivanja, suptilni, shvatljivi samo mudrome – koje Tathāgata objavljuje pošto ih je razumeo zahvaljujući sopstvenom uvidu. Oni koji istinski hvale Tathāgatu s pravom govore o tim stvarima.

4. Uporišta za tvrdnje o sopstvu i ovome svetu

4.1. Uznemirenost i kolebljivost Tako, monasi, kada askete i brahmani koji su eternalisti objavljuju na osnovu četiri uporišta da su sopstvo i ovaj svet večni – to je samo osećaj onih koji ne znaju i ne vide; to je samo uznemirenost i kolebljivost onih koji su uronjeni u žudnju. Kada askete i brahmani koji su eternalisti u pogledu jednih stvari, a ne-eternalisti u pogledu drugih objavljuju na osnovu četiri uporišta da su sopstvo i ovaj svet delom večni, a delom prolazni – to takođe jeste samo osećaj onih koji ne znaju i ne vide; to je samo uznemirenost i kolebljivost onih koji su uronjeni u žudnju.