Onda, monasi, moguće je da jedno od tih bića umre u tom svetu i preporodi se u ovome. Došavši u ovaj svet, ono napusti dom i ode u beskućnike. Zahvaljujući snažnom, odlučnom, predanom i istrajnom naporu, kao i ispravnom promišljanju, postiže takav stepen koncentracije da se priseća prošlog života, ali ne dalje od toga. Tada on kaže: ’Onaj ko je Brahmā – veliki Brahmā, neporaženi, nepobedivi, univerzalni mudrac, silni, vrhovno božanstvo, tvorac, kreator, najbolji, roditelj, regulator, otac onima koji su rođeni i onima koji će tek biti rođeni – on je trajan, neprolazan, večan, neuništiv, večno isti. A mi koje je stvorio taj Brahmā i moramo da se pojavimo u ovom svetu, privremeni smo, prolazni, kratkog veka i uništivi’. To je, monasi, prvo uporište na osnovu kojeg neke askete i brahmani tvrde da su sopstvo i ovaj svet delom večni, a delom nisu večni. A koji je to drugi način, drugi slučaj, zbog kojeg neki poštovani askete i brahmani eternalisti u pogledu jednih stvari, a ne-eternalisti u pogledu drugih objavljuju kako su sopstvo i ovaj svet delom večni, a delom nisu večni? Ima, monasi, božanstava zvanih ’iskvarena uživanjem’. Ona najveći deo vremena provode u smehu i igri. Posledica toga je da postaju rastreseni, pa zato umiru u tom svetu.