Dalje, monah živi obasjavajući jednu stranu sveta umom prožetim saosećanjem… umom prožetim radošću zbog sreće drugih… umom prožetim spokojstvom, isto tako i drugu, isto tako i treću, isto tako i četvrtu; takođe iznad, ispod, unaokolo, svuda i svakoga, kao i sebe; živi on obasjavajući čitav svet umom prožetim spokojstvom, obilnim, uzvišenim, nemerljivim, bez ikakvog neprijateljstva i zlovolje u sebi. Baš kao što se zvuk snažne trube bez poteškoća može čuti na sve četiri strane sveta, isto tako kad se oslobođenje uma kroz spokojstvo razvije na ovakav način, tu ne preostaje, ne zadržava se bilo kakav ograničavajući postupak. To je, Vāseṭṭha, put koji vodi u društvo Brahme. Šta misliš, Vāseṭṭha, monah koji tako živi, je li on sebičan ili nije?” „Nije sebičan, učitelju Gotama.” „Je li pun mržnje ili nemržnje?” „Nemržnje, učitelju Gotama.” „Je li pun besa ili u njemu nema besa?” „U njemu besa nema.” „Ima li u njegovom umu nečistoća ili ne?” „U njegovom umu nečistoća nema.” „Da li je on ovladao svojim umom ili nije?” „On potpuno vlada svojim umom, učitelju Gotama.” „Tako se, Vāseṭṭha, čini da je taj monah bez sebičnosti, baš kao što je i Brahma bez sebičnosti. Pa ima li onda bilo kakve sličnosti, bilo kakve podudarnosti između takvog nesebičnog monaha i nesebičnog Brahme?” „Ima, učitelju Gotama.” „Tako, Vāseṭṭha, da se posle sloma tela, posle smrti nesebični monah preporodi u društvu nesebičnog Brahme – to zaista jeste moguće.