’Dalje, dok kralj Mahāviđita prinosi veliku žrtvu, neko može reći: „Kralj prinosi veliku žrtvu, ali njegov glavni brahmanski sveštenik nije znalac triju Veda, sa njihovim invokacijama, obrednim pravilima, fonologijom, etimologijom i povestima kao petom disciplinom; nije izučio metriku i gramatiku, nije sasvim upućen u filozofiju prirode i telesna obeležja velikih ljudi… nije pun vrlina, zreo u svojoj čestitosti, oštrouman i pronicljiv… nije mudar, učen i pronicljiv, prvi ili drugi po redu među onima koji drže žrtvenu posudu. Takvu vrstu velike žrtve kralj prinosi.” Oni koji tako govore protiv kralja nisu u pravu. Jer kraljev glavni brahmanski sveštenik zaista poseduje sva ova četiri kvaliteta. Neka kralj to zna kao razlog da prinese žrtvu, da je se odrekne u ime drugih, da se raduje i pronađe mir u svome srcu. Tako, dok je kralj Mahāviđita prinosio vreliku žrtvu, glavni brahmanski sveštenik je uputio, podstakao, nadahnuo i ohrabrio kraljev um na ovih šesnaest načina: Brahmane, pri tom prinošenju žrtve nije bilo ubijene stoke, ubijenih jaraca, živine ili svinja. Nije bilo ubijanja različitih vrsta stvorenja. Nijedno drvo nije oboreno za žrtveni stub. Nije trava posečena da se rasprostre na mestu žrtvovanja. Nije bilo slugu, nadničara i radnika koji bi radili pod pretnjom kažnjavanja i šibanja, dok su im suze oblivale lice. Oni koji su želeli da rade, učinili su to, a koji nisu želeli, nisu ni radili. Uradili su poslove koje su želeli da rade, a nisu radili poslove koje nisu hteli da rade. Žrtva je obavljena sa ghijem, buterom, surutkom, medom i melasom.