Onda, monasi, moguće je da jedno od tih bića umre u tom svetu i preporodi se u ovome. Došavši u ovaj svet, ono napusti dom i ode u beskućnike. Zahvaljujući snažnom, odlučnom, predanom i istrajnom naporu, kao i ispravnom promišljanju, postiže takav stepen koncentracije da se priseća prošlog života, ali ne dalje od toga. Tada ono kaže: ’Ova božanstva nisu iskvarena uživanjem, ne provode mnogo vremena u smehu i igri. Tako ona ne postaju rastresena i zato što nisu rastresena, ne nestaju iz te grupe božanstava. Ona su trajna, neprolazna, večna, neuništiva, večno ista. Ali mi smo iskvareni uživanjem, najveći deo vremena provodili smo u smehu i igri. Tako smo postali rastreseni i zato što smo rastreseni, nestali smo iz te grupe božanstava. Došavši u ovaj svet, privremeni smo, prolazni, kratkog veka i uništivi’. To je, monasi, drugo uporište na osnovu kojeg neke askete i brahmani tvrde da su sopstvo i ovaj svet delom večni, a delom nisu večni.