Veliki kralju, zamisli jezero, čisto, providno i mirno, tako da čovek dobrog vida, stojeći na njegovoj ivici, može da vidi školjke, šljunak i kamenčiće na dnu, kao i jata riba kako plivaju ili plutaju. I onda pomisli. ’Ovo je jezero, čisto, providno i nezamućeno, ono su školjke, šljunak i kamenčići na dnu, a ovo su jata riba koja u njemu plivaju ili plutaju.’ Na isti način, veliki kralju, kada je njegov koncentrisan um postao tako pročišćen, blistav, bez i najmanje nečistoće… monah ga okreće i usmerava ka znanju o uklanjanju otrova. On zna onako kako zaista jeste: ’Ovo je patnja’… On tada razume: ’Ovo je poslednje rođenje, proživljen je svetački život, učinjeno što je trebalo učiniti. Nema više preporađanja u bilo koji oblik bivanja’.” To je, veliki kralju, takođe plod asketskog života, vidljiv ovde i sada, još bolji i uzvišeniji od prethodnih. Nema ploda asketskog života, vidljivog ovde i sada, koji bio bolji i uzvišeniji od ovoga.

5. Kralj Ađātasattu proglašava sebe za Budinog sledbenika

Kada je Blaženi završio, kralj Ađātasattu uzviknu: „Zadivljujuće je to, poštovani gospodine, čudesno je to! Baš kao kad bi neko ispravio ono što je stajalo naglavce, otkrio skriveno, pokazao put zalutalome ili upalio svetiljku u tami, tako da oni koji imaju oči mogu da vide, tako je i učitelj Gotama, na više različitih načina, razjasnio Dhammu. Uzimam učitelja Gotamu za utočište, njegovo učenje i zajednicu monaha za utočište. Neka me učitelj Gotama prihvati kao svog nezaređenog sledbenika koji, odsad pa do kraja života, pronađe svoje utočište! Poštovani gospodine, zlo učinih. Bejah tako nepromišljen, tako zaslepljen, tako neuk da sam trona radi oduzeo život sopstvenom ocu, pravednom čoveku, pravednom vladaru. Neka Blaženi prihvati ovo što ispovedih, kako bi u budućnosti živeo obuzdan.”