Ovo su četiri uporišta na osnovu kojih neki askete i brahmani tvrde da su sopstvo i ovaj svet delom večni, a delom nisu večni. Bilo koji asketa ili brahman koji tvrdi da su sopstvo i ovaj svet delom večni, a delom nisu večni, čini to na osnovu jednog od ova četiri uporišta. Izvan njih nema nijednog drugog. Monasi, Tathāgata takođe ovako razume: ’Ova gledišta, kada se ovako zauzmu i za njih se veže, vode do takvog i takvog budućeg odredišta, do takvog stanja u narednom životu.’ On takođe razume šta je to što sve ovo nadilazi. I pošto tom razumevanju ne prilazi na pogrešan način, u sebi je ostvario stanje savršenog mira. Monasi, razumevši onako kako zaista jeste, nastanak i prestanak osećaja, zadovoljstvo u njima, opasnost u njima i beg od njih, Tathāgata je oslobođen zahvaljujući nevezivanju. To su principi – duboki, teško vidljivi, teški za razumevanje, smirujući, uzvišeni, izvan običnog rasuđivanja, suptilni, shvatljivi samo mudrome – koje Tathāgata objavljuje pošto ih je razumeo zahvaljujući sopstvenom uvidu. Oni koji istinski hvale Tathāgatu s pravom govore o tim stvarima. 3.1.3. Učenja o konačnosti ili beskonačnosti sveta Ima, monasi, asketa i brahmana koji spekulišu o veličini i na osnovu četiri uporišta tvrde da je ovaj svet konačan ili beskonačan. A koja su četiri uporišta za te njihove tvrdnje?