A koji je to četvrti način, četvrti slučaj, zbog kojeg neki poštovani askete i brahmani eternalisti objavljuju kako su sopstvo i ovaj svet večni? Tako se, monasi, neki asketa ili brahman oslanja na logiku, na istraživanje. On govori o tome do čega je došao uz pomoć logike, sledeći svoj put istraživanja, te iznosi ovakvo gledište: ’Sopstvo i ovaj svet su večni, sterilni, postojani poput vrha planine, stoje čvrsti poput stuba. Ostaju takvi večno, dok ova svesna bića lutaju, preporađaju se, umiru i ponovo nastaju.’ To je, monasi, četvrto uporište na osnovu kojeg monasi i brahmani tvrde da su sopstvo i ovaj svet večni. To su, monasi, četiri uporišta na osnovu kojih askete i brahmani koji su eternalisti tvrde da su sopstvo i ovaj svet večni. Svaki asketa ili brahman koji tvrdi da su sopstvo i ovaj svet večni, čini na osnovu jednog od ova četiri uporišta. Izvan njih nema nijednoga. Monasi, Tathāgata ovako razume: ’Ova gledišta, kada se ovako zauzmu i za njih se veže, vode do takvog i takvog budućeg odredišta, do takvog stanja u narednom životu.’ On takođe razume šta je to što sve ovo nadilazi. I pošto tom razumevanju ne prilazi na pogrešan način, u sebi je ostvario stanje savršenog mira. Monasi, razumevši onako kako zaista jeste, nastanak i prestanak osećaja, zadovoljstvo u njima, opasnost u njima i beg od njih, Tathāgata je oslobođen zahvaljujući nevezivanju. To su principi – duboki, teško vidljivi, teški za razumevanje, smirujući, uzvišeni, izvan običnog rasuđivanja, suptilni, shvatljivi samo mudrome – koje Tathāgata objavljuje pošto ih je razumeo zahvaljujući sopstvenom uvidu. Oni koji istinski hvale Tathāgatu s pravom govore o tim stvarima. Delimični eternalizam