„Na isti način, Vāseṭṭha, brahmanski znalci triju veda žive napustivši ono što nekoga čini brahmanom i upuštajući se u one stvari koje nekoga čine ne-brahmanom. Pa ipak ovako kažu: ’Prizivamo Indu, prizivamo Somu, prizivamo Varuṇu, prizivamo Īsānu, prizivamo Pađāpati, prizivamo Brahmu, prizivamo Magiddhi, prizivamo Yamu,’ nadajući se da će se ipak, zato što tako govore, zato što tako zahtevaju, priželjkuju, očekuju, posle sloma tela, posle smrti, preporoditi u društvu Brahme. Ali to nije moguće. Isto tako, Vāseṭṭha, zamisli ovu reku Aćiravatī punu vode do vrha, tako da i vrana može da pije iz nje. A onda dođe neki čovek koji želi da pređe na drugu obalu, da se domogne druge obale, da na nju stupi. Ali na ovoj obali njegove su ruke čvrsto vezana lancem. Šta misliš, Vāseṭṭha, da li bi takav čovek mogao da stigne na drugu obalu?” „Ne bi, učitelju Gotama.” Isto tako, Vāseṭṭha, postoji pet vrsta zadovoljstava čula koje su unutar plemenite prakse nazvane lancem, nazvane okovima. Kojih pet? Oblici dostupni oku za kojima se žudi, poželjni, primamljivi, dopadljivi, povezani sa željom za zadovoljstvima čula i podsticajni za strast. Zvuci dostupni uhu… Mirisi dostupni nosu… Ukusi dostupni jeziku… Dodiri dostupni telu za kojima se žudi, poželjni, primamljivi, dopadljivi, povezani sa željom za zadovoljstvima čula i podsticajni za strast.