U četvrtom slučaju, na osnovu čega, u vezi sa čime neki poštovani askete i brahmani objavljuju da je ovaj svet konačan ili beskonačan? Tako se, monasi, neki asketa ili brahman oslanja na logiku, na istraživanje. On govori o tome do čega je došao uz pomoć logike, sledeći svoj put istraživanja, te iznosi ovakvo gledište: ’Ovaj svet nije ni konačan ni beskonačan. Oni askete i brahmani koji ovako kažu: „Ovaj svet je konačan i omeđen”, oni greše. A askete i brahmani koji ovako kažu: „Ovaj svet je beskonačan i neomeđen”, i oni greše. Takođe askete i brahmani koji ovako kažu: „Ovaj svet je u isto vreme i konačan i beskonačan”, i oni greše. Ovaj svet nije ni konačan ni beskonačan. To je, monasi, četvrto uporište. Na osnovu ova četiri uporišta neki askete i brahmani koji spekulišu o veličini tvrde da je ovaj svet konačan ili beskonačan. Koji god askete i brahmani da objavljuju kako je ovaj svet konačan ili beskonačan, svako od njih to čini na osnovu ova četiri temelja ili na osnovu jednog od njih. Izvan toga nema nijednog. Monasi, Tathāgata ovako razume: ’Ova gledišta, kada se ovako zauzmu i za njih se veže, vode do takvog i takvog budućeg odredišta, to takvog stanja u narednom životu.’ On takođe razume šta je to što sve ovo nadilazi. I pošto tom razumevanju ne prilazi na pogrešan način, u sebi je ostvario stanje savršenog mira. Monasi, razumevši onako kako zaista jeste, nastanak i prestanak osećaja, zadovoljstvo u njima, opasnost u njima i beg od njih, Tathāgata je oslobođen zahvaljujući nevezivanju.