Sve vreme Đīvaka Komārabhaćća je sedeo ćutke, nedaleko od kralja Ađātasattua. Onda mu se kralj obrati: „Dragi Đīvaka, zašto ti ćutiš?” A Đīvaka odgovori: „Vaše visočanstvo, Blaženi, plemeniti i potpuno probuđeni, zajedno sa velikom grupom od hiljadu dvesta pedeset monaha, boravi sada u mom mangovom gaju. Ovakav se dobar glas širi o učitelju Gotami: ’Zaista je Blaženi plemenit i potpuno probuđen, usavršen u znanju i ponašanju, srećan, znalac svetova, nenadmašni vodič onima kojima je potreban putokaz, učitelj božanskim i ljudskim bićima, budan, blažen’. Vaše visočanstvo bi trebalo da poseti Blaženog. Možda bi on vašem umu mogao doneti mir.” „Neka nam onda, dragi Đīvaka, pripreme slonove da ih uzjašimo.” „Da, vaše visočanstvo!” odgovori Đīvaka. I naredi da se pripremi pet stotina slonica, kao i kraljev slon predvodnik, te obavesti kralja: „Vaše visočanstvo, kočije su spremne. Učinite onako kako mislite da treba.” I kralj Ađātasattu na slonice posadi pet stotina svojih žena, na svaku po jednu, a sam se pope na svog slona predvodnika. I dok su sluge napred nosile baklje, izjaha on iz Rāđagahe u punom kraljevskoj sjaju, te se zaputi ka Đīvakovom mangovom gaju.