Kada je kralj Ađātasattu stigao blizu mangovog gaja, iznenada ga obuze strah, uznemirenost i panika. Uplašen, uznemiren i uspaničen, reče on Đīvaku: „Da me ti, dragi Đīvako, možda ne vodiš u klopku? Da me nisi izdao? Planiraš li da me predaš mojih neprijateljima? Kako je moguće da tako velika grupa monaha, hiljadu dvesta pedeset monaha, boravi ovde, a da niko od njih ne kine ili se nakašlje, kako je moguće da se ne čuje bilo kakav zvuk?” „Ne plašite se, veliki kralju. Ne plašite se. Ne vodim vas u klopku, vaše visočanstvo, niti sam vas izdao; ne planiram da vas predam vašim neprijateljima. Samo idite napred, veliki kralju! Samo idite napred! Eno ih, vide se lampe koje gore u velikom paviljonu.”

3. Pitanja o plodu asketskog života

Kralj Ađātasattu jahao je na slonu dokle je mogao, pa onda sa njega siđe i peške se približi velikom paviljonu. Kad je stigao, upita Đīvaku: „Đīvaka, gde je Blaženi?” „Eno ga Blaženi, veliki kralju. Onaj što sedi oslonjen na središnji stub, okrenut istoku i okružen monaškom zajednicom.” Na to kralj Ađātasattu priđe Blaženom i stade sa strane. Dok je tako stajao, prelazeći pogledom po grupi monaha koja je sedela u potpunoj tišini, nalik mirnoj površini jezera, oteše mu se ove nadahnute reči: „Ah, kad bi i moj sin, princ Udāyibhadda, mogao da uživa u takvom miru kakav sada ima monaška zajednica!” (A Blaženi mu reče:) „Idu li tvoje misli, veliki kralju, ka onome koga voliš?” „Da, poštovani gospodine, volim svog sina princa Udāyibhaddu. Kad bi i on mogao da uživa u takvom miru kakav sada ima monaška zajednica!”