„U pogledu toga, Poṭṭhapāda, oni askete i brahmani koji kažu da opažaji u osobi nastaju i prestaju bez ikakvog uzroka i razloga, već od samog početka greše. A zašto? Zato što opažaji u osobi nastaju i prestaju sa uzrokom i razlogom. Neki opažaji nastaju kao rezultat vežbanja, dok drugi opažaji tako prestaju. A kakvo je to vežbanje?” upita Blaženi. „Poṭṭhapāda, Tathāgata se pojavi u ovome svetu, plemenit i potpuno probuđen, usavršen u znanju i ponašanju, srećan, znalac svetova, nenadmašni vodič onima kojima je potreban putokaz, učitelj božanskim i ljudskim bićima, budan, blažen. Snagom vlastite spoznaje razumeo je i zna da objasni ovaj svet, njegove dobre i zle duhove, božanstva, pokolenja isposnika i sveštenika, plemenitih i običnih ljudi. On propoveda učenje i slovom i duhom, divno na početku, divno u sredini, divno na kraju; upućuje na potpuno savršen i pročišćen svetački život. … Na taj način, Poṭṭhapāda, monah je usavršen u vrlini… Kada vidi da je ovih pet prepreka prevladao u sebi, u monahu se rađa vedrina; sa vedrinom, u njemu se rađa radost. Onome ko je radostan, telo postaje smireno; a onaj čije je telo smireno, oseća zadovoljstvo. Sa osećajem zadovoljstvo, um postaje koncentrisan. Sasvim obuzdanih čula, bez mentalnih nečistoća, ulazi tako monah i ostaje na prvom stupnju zadubljenja, praćenim usmerenom mišlju i istraživanjem, uz ushićenje i zadovoljstvo rođeno iz osame. Sa time čulni opažaji koje je ranije imao prestaju. Tom prilikom on ima suptilni i istinski opažaj ushićenja i zadovoljstva rođenog iz osame; i on postaje svestan tog suptilnog i istinskog opažaja ushićenja i zadovoljstva rođenog iz osame. Na taj način neki opažaji nastaju kao rezultat vežbanja, dok drugi opažaji tako prestaju. To je takvo vežbanje,” reče Blaženi.