Desilo se da je tom prilikom Pukkusa Mallaputta, učenik Ālāra Kālāme, išao dugim putem od Kusināre do Pāve. I vide on Blaženog kako sedi pod nekim drvetom, te mu priđe. Kad je došao, pokloni mu se i sede sa strane. Dok je tako sedeo, Pukkusa Mallaputta, reče: „Zadivljujuće je, poštovani gospodine, čudesno je kako je život askete miran. Jednom je Ālāra Kāḷāma, idući dugo putem, skrenuo sa njega i seo pod neko drvo da sačeka da umine vrelina dana. U tom pet stotina zaprega prođoše pored njega. A neki čovek koji je išao odmah za njima priđe Ālāra Kāḷāmi upita ga: ’Poštovani gospodine, jeste li videli tih pet stotina zaprega koje su prošle?’ ’Zaista ih nisam video, prijatelju.’ ’A jeste li čuli njihov zvuk?’ ’Zaista nisam čuo.’ ’Da li ste vi možda spavali, poštovani gospodine?’ ’Ne, prijatelju, nisam spavao.’ ’Da li ste bili svesni?’ ’Jesam, prijatelju.’ ’Dakle, iako ste bili svesni i pažljivi kada je tih pet stotina zaprega prošlo pored vas, niste ih ni videli, ni čuli. Ali očigledno je vaš ogrtač sav prašnjav.’ ’Tako je, moj prijatelju.’ Onda onaj čovek pomisli: ’Zadivljujuće je, čudesno je kako je život askete miran. Iako svestan i pažljiv, ovaj asketa nije ni video, ni čuo kada je pet stotina kola prošlo pored njega!’ Iskazavši veliko poštovanje za Ālāra Kāḷāmu, taj čovek produži dalje.”