„Da, poštovani gospodine,” odgovoriše plemići i odoše do princa. Kada su stigli, rekoše mu: „Vaše visočanstvo, kralj Disampati je umro. Vi ste nasledili kraljevstvo. Visočanstvo, da li se sećate svog obećanja?” „Gospodo, sećam se svog obećanja. Ko bi mogao da podeli na sedam delova ovu veliku zemlju, tako široku na severu i tako usku na jugu, skoro koliko je široka obična zaprega?” „Ko bolje, nego Mahāgovinda?” Na to kralj Reṇu jednom od svojih ljudi: „Hajde, dobri čoveče, idi do Mahāgovinde i reci mu: ’Gospodine, kralj vas zove’.” „Da, vaše visočanstvo,” reče onaj čovek i učini kako je od njega traženo. Onda Mahāgovinda dođe do kralja i ljubazno se pozdravi sa njim. Kada taj učtivi i prijateljski razgovor bi završen, sede on sa strane. Dok je tako sedeo, kralj Reṇu mu reče: „Hajde, Mahāgovinda, podeli na sedam jednakih delova ovu veliku zemlju, tako široku na severu i tako usku na jugu, skoro koliko je široka obična zaprega.” „Da, vaše visočanstvo,” odgovori Mahāgovinda i učini kako je od njega traženo. Tako se zemlja kralja Reṇua sada nalazila u sredini. Dantapura za Kaliṅge i Potana za Assake, Mahesaya za Avantije i Roruka za Sovīre. Mithila za Videhe i Ćampa stvorena za Aṅge. Bārānasi za Kāsīje, sve njih stvori Mahāgovinda. Svih šest plemića bili su ushićeni onim što su dobili, jer su njihove želje bile ispunjene. „Ah, ono što smo želeli, priželjkivali, za čim smo žudeli, čemu smo se nadali, to smo dobili!”