A u to vreme poštovani Mahākassapa je išao glavnim putem od Pāve ka Kusināri, praćen velikom grupom monaha. Onda on skrete sa puta i sede pod neko drvo. Tom prilikom neki āđivaka asketa, nakupivši u Kusināri cvetove sa koralnog drveta, takođe je išao putem od Pāve ka Kusināri. I vide poštovani Mahākassapa još izdaleka tog asketu kako ide, pa reče: „Prijatelju, da li ti znaš našeg učitelja?” „Da, prijatelju, znak asketu Gotamu, koji danas dostiže konačno oslobođenje. Za njega sam nakupio ove cvetove sa koralnog drveta.” Na to neki monasi u kojima je još bilo vezanosti počeše da plaču, uzdignutih ruku, pa potom padoše kao pokošeni, valjajući se po tlu i naričući: „Prebrzo je Blaženi dostigao konačno oslobođenje, prebrzo je Srećni dostigao konačno oslobođenje! Prebrzo je oko ovoga sveta nestalo!” Međutim, oni monasi u kojima ne beše strasti, sa svesnošću i jasnim razumevanjem su razmišljali: ’Priroda svih uslovljenih stvari jeste da propadaju. Kako bi uopšte moglo biti drugačije?’”