A vođa drugog karavana pomisli: ’Prvi karavan mora da je do sada već dosta odmakao’, te pripremi mnogo trave, drva i vode, pa krenu. Posle dva ili tri dana putovanja, ugleda on tamnoputog čoveka crvenih očiju, kako im ide u susret na kolima koje je vukao magarac i sa blatnjavim točkovima. Nosio je luk i strele, oko vrata venac žutih lotosa, a odeća i kosa su mu bili mokri. Kada ga je video, ovako reče: ’Odakle dolazite, gospodine?’ ’Iz te i te zemlje.’ ’A kuda idete?’ ’Idem tamo i tamo.’ ’Je li to bio neki jak pljusak u kraju iz kojeg dolazite?’ ’Jeste, gospodine, bio je jak pljusak, Mnogo je bara na putu, a još više trave, drva i sveže vode. Baci tu travu, drva i vodu koju nosite,. kola će se kretati mnogo brže bez tog tovara, a tegleća marva se neće iscrpljivati.’ I tako onaj vođa karavana reče kočijašima: ’Onaj čovek mi ovako reče: „Bio je jak pljusak, Mnogo je bara na putu, a još više trave, drva i sveže vode. Bacite tu travu, drva i vodu koju nosite, kola će se kretati mnogo brže bez tog tovara, a tegleća marva se neće iscrpljivati.” Ali taj čovek nije ni naš prijatelj, ni srodnik. Kako možemo da mu verujemo samo na reč? Ne bacajte travu, drva i vodu. Nastavićemo sa onim što smo poneli. Nećemo baciti to što već imamo.’ ’U redu, gospodine,’ odgovoriše kočijaši i karavan nastavi dalje sa onim što su poneli. I tako na mestu na kojem su prvo prenoćili nisu videli ni trave, ni drva, ni vode. Na drugom mestu… Na trećem mestu… Na četvrtom mestu… Na petom mestu… Na šestom mestu… Ni na sedmom mestu na kojem su prenoćili nisu videli ni trave, ni drva, ni vode. Ali tamo ugledaše prvi karavan koji zadesiše nesreća i propast. Nije više bilo ni ljudi ni životinja, jer ih je sve proždrao zloduh i ostavio samo kosti.