I odoše do drugog mesta u istom selu. Onda usput naiđoše na gomilu lana… lanenog prediva… gomilu lanenog platna… gomilu svile… gomilu svilenog prediva… gomilu svilenog platna… gomilu gvožđa… gomilu bakra… gomilu kalaja… gomilu olova… gomilu srebra… gomilu zlata. Na to jedan od njih dvojice reče: ’Ova gomila zlata je upravo ono zbog čega smo uzeli sve one prethodne stvari. Hajde, bacimo tovare koji nosimo, napravimo novi sa zlatom i nastavimo dalje.’ ’Ja već dugo nosim svoj tovar i on je dobro svezan. Znaš, meni će biti dobro ovo što već imam.’ Tako jedan od njih dvojice odbaci tovar srebra koji je nosio i napravi sebi novi sa zlatom. Zatim se vratiše u svoje selo. Kada se jedan od njih vratio sa tovarom kudelje, nije mnogo obradovao svoje roditelje, suprugu i decu, prijatelje i poznanike. I nije ni sebi time obezbedio ni udobrnost, ni zadovoljstvo. Ali kada se onaj drugi vratio sa tovarom zlata, mnogo je obradovao svoje roditelje, suprugu i decu, prijatelje i poznanike. I sebi je time obezbedio udobrnost i zadovoljstvo. „Isto tako, prinče, ti ličiš na čoveka koji je nosio tovar kudelje iz ovog poređenja. Napusti, prinče, to rđavo, pogrešno gledište! Učini to! Ne treba sebi da stvaraš trajnu štetu i patnju!”

3. Uzimanje utočišta