Kada god se Brahma Sanaṅkumāra prikazuje božanstvima trideset trojice, on za sebe uzima grublji oblik. Njegov pravi oblik nije vidljiv božanstvima trideset trojice. Kada god se, poštovani, Brahma Sanaṅkumāra prikazuje božanstvima trideset trojice, on druga božanstva nadmašuje svojom lepotom i sjajem. Baš kao što telo od zlata nadmašuje ljudsko, isto tako, kada god se Brahma Sanaṅkumāra prikazuje božanstvima trideset trojice, on druga božanstva nadmašuje svojom lepotom i sjajem. Kada god se Brahma Sanaṅkumāra prikazuje božanstvima trideset trojice, nijedno božanstvo u toj grupi mu se ne klanja, ne ustaje iz poštovanja, niti ga poziva da sedne na njegovo mesto. Sva sede u tišini, sklopljenih dlanova, svako na svojoj sofi, razmišljajući: „Na čiju god sofu Brahma Sanaṅkumāro želi da sedne, on će tu i sesti.” Na čiju god sofu Brahma Sanaṅkumāro da sedne, to božanstvo biva obuzeto velikim ushićenjem, biva obuzeto velikom srećom. Baš kao što plemeniti kralj, valjano pomazan, na dan krunisanja biva obuzet velikim ushićenjem, biva obuzet velikom srećom, isto tako na čiju god sofu Brahmā Sanaṅkumāro da sedne, to božanstvo biva obuzeto velikim ushićenjem, biva obuzeto velikom srećom. Onda Brahma Sanaṅkumāra, videvši radost božanstava trideset trojice, obrati im se ovim stihovima: „O kako se raduju božanstva trideset trojice, zajedno sa prvim među njima; oni slave Tathāgatu i izvrsnosti njegovog učenja. Vide novopridošla božanstva, prekrasne puti i blistava; proživevši život svetački pod Srećnim, ona na ovo mesto pristigoše. Druge oni nadmašuju, lepotom, slavom i životnim vekom; Ovde su istaknuti učenici onoga čija mudrost je bezmerna. Videvši to, božanstva se raduju, zajedno sa prvim među njima; oni slave Tathāgatu i izvrsnosti njegovog učenja.’