Na to poštovani Ānanda reče Blaženome: „Poštovani gospodine, neka Blaženi ne uđe u konačno oslobođenje u ovako malom mestu, ovako malom, zabačenom selu, u sred džungle. Ima drugih mesta, velikih gradova kao što su Ćampā, Rāđagaha, Sāvatthī, Sāketa, Kosambi ili Bārāṇasī. Neka Blaženi tamo uđe u konačno oslobođenje. Jer tamo je mnogo dvorana koje su izgradili plemići, brahmani i kućedomaćini ispunjenih poverenjem u Tathāgatu. Oni će se pobrinuti za osvećenje Tathāgatinih posmrtnih ostataka.” „Ne govori tako, Ānanda! Ne govori tako – malo mesto, zabačeno selo, u sred džungle. Nekada davno, živeo je vladar po imenu Mahāsudassana, vladar koji pokreće točak istine, pravedni vladar, osvajač sve četiri strane sveta, koji je zemlju učinio stabilnom, opskrbljen sa sedam blaga. I upravo ova Kusinārā je bila Kusāvati, prestonica kralja Mahāsudassane; prostirala se dvanaest yođana u dužinu i sedam yođana u širinu. Bila je tada prestonica Kusāvati bogata, prosperitetna, prepuna ljudi, sa obiljem hrane. Baš kao što je, Ānanda, Āḷakamandā prestonica bogova, bogata, prosperitetna, prepuna božanstava, veliki izvor hrane, isto tako je Kusāvatī bio prestonica kralja Mahāsudassane. I u njoj se uvek čulo, danju i noći, deset vrsta zvukova: zvuk slonova, konja, kočija, velikih bubnjeva, malih bubnjeva, lauta, pesama, truba, cimbala, pljeskanja i povika: ’Jedite, pijte i uživajte’, kao desetog.