Jednom sam, Ānanda, boravio kraj Rāđagahe, kraj Gotaminog banjanovog drveta… na Razbojničkoj steni… u Sattapaṇṇi pećini na obroncima Vebhāre… na obronku planine Isigili, kod Crne stene… u senovitoj šumi kod Zmijske pećine… u manastiru sa toplim izvorima… u Bambusovom gaju, na mestu gde se hrane veverice… u Đivakovom mango gaju… Maddakuććhi gaju, utočištu za jelene. Tu sam ti bio rekao: ’Divna je Rāđagaha, divan je Madakuććhi park jelena… I ko god je razvijao, često vežbao, ovladao, temeljno praktikovao, održavao, uvećavao i na pravi način koristio četiri puta ka duhovnim moćima… Ukoliko poželi, Tathāgata može da živi pun životni vek ili još i malo duže.” Ali uprkos tome što je Blaženi načinio tako vidljiv znak, tako vidljivu sugestiju, nisi bio u stanju da to razumeš. Tako nisi zamolio Tathāgatu da poživi čitav eon. Da si to učinio, ja bih odbio. A onda bih na treći zahtev prihvatio. Upravo u tome je tvoja greška, tvoj propust, Ānanda.