„U tom slučaju, prinče, daću ti jedno poređenje. Jer neki razumni ljudi uz pomoć poređenja shvate smisao onoga što je rečeno. Jednom davno neki asketa sa punđom koji se klanjao vatri živeo je u kolibi od pruća u šumi. I jednoga dana tuda naiđe karavan iz druge zemlje. Prenoćio je nedaleko od mesta gde je živeo asketa, pa nastavi dalje. A onaj asketa sa punđom pomisli: ’Kako bi bilo da odem do mesta na kojem je karavan prenoćio? Možda bih tamo mogao nešto korisno da nađem?’ Kada je stigao, pronađe on tamo dete položeno na leđa i ostavljeno. Videvši ga, pomisli: ’Nije pravo da ništa ne uradim dok jedno ljudsko biće umire. Kako bi bilo da ovo dete odnesem u svoju isposnicu i pobrinem se za njega, nahranim ga i odgajam?’ Tako i učini. Kada je dečaku bilo deset ili dvamaest godina, asketa je nekim poslom trebalo da napusti isposnicu. Prethodno on reče dečaku: ’Dragi moj, hoću da odem u drugi kraj. A ti se za to vreme staraj o svetoj vatri. Pazi da se ne ugasi. Ako bi se ipak ugasila, ovde ti je sekira, ovde drva, a ovde štapovi za paljenje vatre. Upali ponovo vatru i staraj se o njoj. Uputivši tako dečaka, asketa ode u drugi kraj. Ali dečak se toliko bio zaneo igranjem, da se vatra ugasila.