Znajući o čemu razmišlja blaženi Vipassī, jedan veliki Brahma na to hitro, kao kad bi snažan čovek ispružio savijenu ruku ili savio ispruženu ruku, nestade u Brahma svetu i pojavi se pred Budom Vipassījem. Prebacivši gornji ogrtač preko jednog ramena, u znak poštovanja sklopi dlanove u njegovom pravcu i reče: „Istina je, Blaženi! Istina je, Srećni! Velika je zajednica monaha u Bandhumatīju. Kako bi bilo ako bih ih posavetovao: „Idite, monasi, na različite strane i podučavajte, na korist i sreću mnogih, iz saosećanja prema ovome svetu, na korist i sreću božanskih i ljudskih bića. Ne idite ni dvojica zajedno i u skladu sa njegovim slovom i duhom, propovedajte ovo učenje divno na početku, divno u sredini, divno na kraju. Postoje bića sa tek malo prašine u očima, koja propadaju jer nisu čula Dhammu. Ona će razumeti Dhammu. Ali posle šest godina vratićete se u prestonicu Bandhumatī radi svečanog recitovanja monaških pravila’.” Tako reče veliki Brahma. pa se pokloni blaženom Vipassīju i pazeći da mu ovaj ostane sa desne strane, sa tog mesta se udalji.