Ānanda, kada monah ne smatra osećaj sopstvom, ne smatra da je sopstvo bez doživljaja osećaja, kada ne smatra: ’Moje sopstvo oseća, jer je moje sopstvo podložno osećaju’ – tada, bez takvih razmatranja, ne vezuje se za bilo šta na ovome svetu. Pošto se ne vezuje, nije uznemiren. Kada nije uznemiren, on stiže do nibbāne. On tada razume: ’Ovo je poslednje rođenje, proživljen je svetački život, učinjeno što je trebalo učiniti. Nema više preporađanja u bilo koji oblik bivanja’.” Ānanda, ako bi bilo ko o monahu čiji je um ovako oslobođen rekao da zastupa gledište: ’Tathāgata postoji posle smrti’ – to ne bi bilo istina; ili da zastupa gledište: ’Tathāgata ne postoji posle smrti’ – to ne bi bilo istina; ili da zastupa gledište: ’Tathāgata i postoji i ne postoji posle smrti’ – to ne bi bilo istina; ili da zastupa gledište: ’Tathāgata ni postoji niti ne postoji posle smrti’ – to ne bi bilo istina. A zašto? Zato što je taj monah oslobođen tako što neposredno zna: koliko daleko označavanje i put označavanja dosežu, koliko daleko jezik i put jezika dosežu, koliko daleko opisivanje i put opisivanja dosežu, koliko daleko mudrost i područje mudrosti dosežu, koliko krug preporađanja i njegovo produžavanje dosežu. Reći za monaha koji je oslobođen ovakvim neposrednim znanjem da zastupa gledište: ’Ne postoji takva stvar kao što je znanje i viđenje’ – to ne bi bilo istina.

5. Sedam uporišta za svest