Kad je to čuo, Pukkusa Mallaputta ovako reče Blaženome: „Poverenje koje sam imao u Ālāra Kālāmu odbacujem, kao kad bih ga bacio u vetar ili u reku sa snažnom maticom da ga odnese. „Zadivljujuće je to, poštovani gospodine, čudesno je to! Baš kao kad bi neko ispravio ono što je stajalo naglavce, otkrio skriveno, pokazao put zalutalome ili upalio svetiljku u tami, tako da oni koji imaju oči mogu da vide, tako je i učitelj Gotama, na više različitih načina, razjasnio Dhammu. Uzimam učitelja Gotamu za utočište, njegovo učenje i zajednicu monaha za utočište. Neka me učitelj Gotama prihvati kao svog nezaređenog sledbenika koji, odsad pa do kraja života, pronađe svoje utočište! Onda Pukkusa Mallaputa reče nekom čoveku iz svoje pratnje: „Hajde, dobri čoveče, donesi mi dva ogrtača izvezena zlatom.” „Da, poštovani gospodine,” odgovori on i donese dva ogrtača. Onda ih Pukkusa Mallaputa prinese Blaženom: „Poštovani gospodine, molim vas da iz saosećanja za mene prihvatite ove ogrtače kao dar.” „Pukkusa, jednim ogrni mene, a drugim Ānandu.” „Da, poštovani gospodine”, odgovori Pukkusa Mallaputa, pa učini kako mu je rečeno. Onda ga Blaženi uputi, podstaknu, nadahnu i ohrabri svojim govorom o Dhammi. Na kraju, tako upućen, podstaknut, nadahnut i ohrabren, Pukkusa Mallaputa ustade sa mesta na kojem je sedeo, pokloni se Blaženom i pazeći da mu on ostane sa desne strane, otide.