Baš kao veliko drvo, čije korenje ide nadole i popreko, pa onda sprovodi sokove nagore. Tako bi to veliko drvo, hranjeno tim sokovima, potpomognuto njima, stajalo dugo, dugo vremena. Isto tako, monasi, u onome ko živi posmatrajući zadovoljenje u stvarima koje podstiču vezivanje, žudnja raste. Sa žudnjom kao uslovom, vezivanje nastaje… Tako nastaje čitav ovaj okean patnje. Monasi, u onome ko živi posmatrajući opasnost u stvarima koje podstiču vezivanje, žudnja prestaje. Sa nestankom žudnje, vezivanje nestaje; sa prestankom vezivanja, bivanje nestaje… Tako nestaje čitav ovaj okean patnje. Zamislite, monasi, veliko drvo. Onda dođe neki čovek, noseći ašov i korpu. I on preseče to drvo u korenu, iskopa ga, izvuče korenje, čak i ona najsitnija vlakna. Zatim iseče drvo na komade, iscepa ih, pretvori u iverje i osuši na vetru i suncu; pošto ih osuši, zapali ih vatrom i pretvori u pepeo, a pepeo razveje na jakom vetru ili baci u brzu reku. Tako bi, monasi, to veliko drvo bilo sasečeno u korenu, načinjeno poput palminog panja, uklonjeno, tako da se u budućnosti više ne može pojaviti. Isto tako, monasi, u onome ko živi posmatrajući opasnost u stvarima koje podstiču vezivanje, žudnja prestaje. Sa nestankom žudnje, vezivanje nestaje; sa prestankom vezivanja, bivanje nestaje… Tako nestaje čitav ovaj okean patnje.”

6. Patnja

Veliko drvo (2)