Kraj Sāvatthīja. „Monasi, postoje četiri vrste hrane za održavanje bića koja su već nastala i za podršku onima koja tek treba da se rode. Koje četiri? Fizičke namirnice kao hrana, gruba ili fina; kontakt kao druga; namera vezana za um kao treća; svest kao četvrta. To su četiri vrste hrane za održavanje bića koja su već nastala i za podršku onima koja tek treba da se rode. A kako, monasi, treba gledati na fizičke namirnice kao hranu? Zamislite ženu i muža koji krenu na put preko pustinje sa malo zaliha. A sa njima i sin jedinac, drag i voljen. I dok su išli pustinjom, njihove male zalihe se potroše i nestanu, a pred njima je još uvek ostao deo pustinje koji treba preći. Onda žena i muž pomisliše: ’Naše male zalihe hrane su potrošene i nestale, a pred nama je još uvek ostao deo pustinje koji treba preći. Kako bi bilo da ubijemo sina jedinca, dragog i voljenog, napravimo sušeno i začinjeno meso, pa jedući meso našeg sina pređemo ostatak pustinje, da ne bismo svi troje propali?’ I tako, monasi, ta žena i muž ubiju sina jedinca, dragog i voljenog, napraviše sušeno i začinjeno meso, pa jedući meso svog sina pređoše ostatak pustinje. A dok su jeli meso svoga sina, udarali su se u grudi vičući: ’Gde si, naš sine jedinče? Gde si, naš sine jedinče?’