Jednom su plemeniti Sāriputta i plemeniti Mahākoṭṭhika boravili kraj Vārāṇasija, u Parku jelena, u Isipatani. Onda poštovani Mahākoṭṭhika, izašavši iz osame jednog kasnog popodneva, otide do poštovanog Sāriputte i pozdravi se sa njim. Kada taj učtivi i prijateljski razgovor bi završen, sede on sa strane i ovako reče poštovanom Sāriputti: „Prijatelju Sāriputta, kako stvari stoje: da li svako sam sebi stvara starost i smrt, da li ih stvara neko drugi, da li ih u isto vreme svako sam sebi stvara i stvaraju ih drugi, ili oni nastaju bez razloga, pukim slučajem?” „Prijatelju Koṭṭhika, ne stvara svako sam sebi starost i smrt, niti ih stvara neko drugi, niti ih u isto vreme svako sam sebi stvara i stvaraju ih drugi, a niti oni nastaju bez razloga, pukim slučajem. Zapravo, sa rođenjem kao uslovom, starost i smrt nastaju.” „Prijatelju Sāriputta, kako stvari stoje: da li svako sam sebi stvara rođenje… bivanje… vezivanje… žudnju… osećaj… kontakt… šest područja čula… da li svako sam sebi stvara mentalno-materijalno, da li ih stvara neko drugi, da li ih u isto vreme svako sam sebi stvara i stvaraju ih drugi, ili oni nastaju bez razloga, pukim slučajem?” „Prijatelju Koṭṭhika, ne stvara svako sam sebi mentalno-materijalno, niti ih stvara neko drugi, niti ih u isto vreme svako sam sebi stvara i stvaraju ih drugi, a niti oni nastaju bez razloga, pukim slučajem. Zapravo, sa svešću kao uslovom, mentalno-materijalno nastaje.”