„Pa zašto onda, prijatelju Ānanda, lutaš sa tim novim monasima, koji ne stražare na vratima svojih čula, koji ne znaju meru u jelu i nisu posvećeni budnosti? Reklo bi se da lutaš uništavajući useve, reklo bi se da lutaš uništavajući porodice. Tvoja pratnja se raspada, prijatelju Ānanda; tvoji novi učenici otpadaju. A ovaj dečak još uvek ne zna svoju meru.” „Ali, poštovani Kassapa, na mojoj glavi su se već pojavile sede vlasi. Pa ipak, mi još uvek ne možemo izbeći da nas poštovani Mahā Kassapa naziva ’dečakom’.” „To je zato, prijatelju Ānanda, što lutaš sa tim novim monasima, koji ne stražare na vratima svojih čula, koji ne znaju meru u jelu i nisu posvećeni budnosti. Reklo bi se da lutaš uništavajući useve, reklo bi se da lutaš uništavajući porodice. Tvoja pratnja se raspada, prijatelju Ānanda; tvoji novi učenici otpadaju. A ovaj dečak još uvek ne zna svoju meru.” Monahinja Thullanandā doču da je učitelj Mahā Kassapa učitelja Ānandu, mudraca iz Videhe, nazvao „dečakom” i ponizio ga. Tada monahinja Thullanandā, nezadovoljna, izrazi svoje nezadovoljstvo rečima: „Kako to da gospodin Mahā Kassapa, koji je ranije pripadao drugoj tradiciji, misli da može da naziva gospodina Ānandu, mudraca iz Videhe, ’dečakom’ i ponižava ga!” Poštovani Mahā Kassapa ču monahinju Thullanandu kako izgovara te reči.