Kad je ovo čuo, poštovani Ānanda ovako reče poštovanom Sāriputti: „Ako bi se, prijatelju Sāriputta, naš učitelj promenio i nestao, zar se ni zbog toga u tebi ne bi javili žalost, naricanje, bol, tuga i očaj?” „Prijatelju, čak i ako bi se naš učitelj promenio i nestao, ipak se u meni ne bi javili žalost, naricanje, bol, tuga i očaj. Međutim, u meni bi se javila misao: ’Učitelj, toliko plemenit, snažan i moćan, preminuo je. Da je Blaženi poživeo još duže, to bi bilo na korist i sreću mnogih, iz saosećanja prema ovome svetu, na korist i sreću božanskih i ljudskih bića!’” „Mora biti da je to zbog toga što su već dugo prikrivene sklonosti ka stvaranju ’ja’, stvaranju ’moje’, i gordost potpuno iskorenjeni u poštovanim Sāriputti. Zato čak ni promena i nestanak samog Učitelja ne bi u tebi izazvali žalost, naricanje, bol, tugu i očaj.”

1. Monasi

Bure Ovako sam čuo. Jednom je Blaženi boravio kraj Sāvatthīja, u Đetinom gaju, u manastiru koji je podigao Anāthapiṇḍika. U to vreme su poštovani Sāriputta i poštovani Mahāmoggallāna zajedno živeli kraj Rāđagahe, u Bambusovom gaju, na mestu gde se hrane veverice. Onda poštovani Sāriputta, izašavši iz osame jednog kasnog popodneva, otide do poštovanog Mahāmoggallāne i pozdravi se sa njim. Kada taj učtivi i prijateljski razgovor bi završen, sede on sa strane i ovako reče poštovanom Mahāmoggallāni: