Zamislite, monasi, pehar sa pićem, lepe boje, mirisa i ukusa, ali u koje je pomešan otrov. Onda dođe čovek ošamućen i iscrpljen letnjim vrućinama, umoran, malaksao i žedan. I ovako mu neko kaže: ’Prijatelju, evo čaše sa pićem, lepe je boje, mirisa i ukusa, ali u koje je pomešan otrov. Ako želiš, pij. Dok piješ, biće ti prijatno zbog boje i mirisa i ukusa, ali kad popiješ, snaći će te smrt ili užasni bolovi.’ I onda taj čovek ovako pomisli: ’Mogao bih ovu žeđ utoliti običnom vodom, ili mlaćenicom, ili slanom supom, ili sokom, ali neću piti ono što bi mi na duge staze donelo nesreću i patnju.’ Nakon što je razmislio, on bi tu čašu ostavio i ne bi pio. I zbog toga čovek ne bi umro, niti bi bio u užasnim bolovima. Isto tako, monasi, koji god da su askete i brahmani u prošlosti… u budućnosti… sada ono što je u svetu privlačno i prijatno vide kao prolazno, kao patnju, bez tajnog sopstva, kao bolest i nešto čega se treba pribojavati – oni žudnju napuštaju. Oni koji žudnju napuštaju, napuštaju vezivanje. Oni koji napuštaju vezivanje, napuštaju patnju. Oni koji napuštaju patnju, oslobađaju se rođenja, starenja i smrti, jada, naricanja, bola, tuga i očaja. Oslobađaju se, kažem vam, patnje.

7. Veliko poglavlje

Snopovi trske