Jednom je Blaženi boravio kraj Rāđagahe, u Bambusovom gaju, na mestu gde se hrane veverice. U to vreme neki monah po imenu Stari živeo je sam i govorio u prilog života u samoći. Sam je odlazio u selo po hranu, sam se vraćao, sam je sedeo u osami i sam je praktikovao meditaciju u hodu. Onda velika grupa monaha dođe do Blaženog, pokloni mu se i sede sa strane. Dok su tako sedeli, ispričaše sve ovo Blaženome. Na to Blaženi reče jednom monahu: „Monaše, idi i reci u moje ime monahu Starom da ga učitelj zove”. „Da, poštovani gospodine”, odgovori monah. On otide do Starog i reče mu: „Prijatelju, učitelj te zove.” „Dobro, prijatelju”, odgovori poštovani Stari i otide da vidi Blaženog. Kad je stigao, pokloni se i sede sa strane. Dok je tako sedeo, Blaženi mu se obrati sledećim rečima: „Je li istina, Stari, da živiš sam i govoriš u prilog životu u osami?” „Jeste, poštovani.” „A kako to, Stari, živiš sam i govoriš u prilog životu u osami?” „Poštovani, sam odlazim u selo po hranu, sam se vraćam, sam sedim u osami i sam praktikujem meditaciju u hodu. Tako ja živim sam i govorim u prilog životu u osami.”