Kraj Sāvatthīja. Onda poštovani Upavāṇa dođe do Blaženog, pokloni mu se i sede sa strane. Dok je tako sedeo, reče on Blaženome: „Poštovani, neki askete i brahmani tvrde da je svako tvorac vlastite patnje, drugi da je naša patnja delo drugih, treći da je patnja i naše i tuđe delo, a četvrti da nije ni naše ni tuđe delo, nego da nastaje slučajno. Šta bi trebalo mi da odgovorimo da bismo iskazali ono što je rekao i asketa Gotama, a da ga pogrešno ne tumačimo na način koji je suprotan činjenicama? I kako bi sve to trebalo mi da razjasnimo u skladu sa Dhammom, tako da iz toga izvedeni razumni zaključci ne pruže osnovu za kritiku?” „Ja sam rekao, Upavāṇa, da je nastanak patnje uslovljen. A čime? Uslovljen je kontaktom. Ko tako govori, iskazuje ono što sam rekao, a da me ne tumači pogrešno na način koji je suprotan činjenicama; tako bi to trebalo da razjasni u skladu sa Dhammom, pa da iz toga izvedeni razumni zaključci ne pruže osnovu za kritiku. Zato, Upavāṇa, u slučaju onih asketa i brahmana koji tvrde da svako sam sebi stvara patnju, onih koji tvrde da je stvara neko drugi, onih koji tvrde da je svako sam sebi stvara i da je stvaraju drugi, Isto tako, u slučaju onih asketa i brahmana koji tvrde da patnja nastaje slučajno, te da je ne stvaramo ni mi, a ni drugi, takav stav je takođe uslovljen kontaktom.