„Ovaj svet, Kaććāna, najvećim delom počiva na dualnosti — na pojmu postojanja i na pojmu nepostojanja. Ali za onoga ko uz pomoć ispravne mudrosti vidi poreklo ovoga sveta onako kakvo ono jeste, ne postoji pojam nepostojanja u odnosu na ovaj svet. I za onoga ko uz pomoć ispravne mudrosti vidi prestanak ovoga sveta onako kakav on jeste, ne postoji pojam postojanja u odnosu na ovaj svet. Ovaj svet, Kaććāna, za većinu ljudi sapet je okovima angažovanja, vezivanja i sleđenja. Ali onaj ko ima ispravno razumevanje se ne angažuje, niti vezuje kroz to angažovanje i vezivanje, fiksacije svesti, sleđenje ili skrivene sklonosti; niti on razmišlja: ’moje sopstvo’. U njemu nema neizvesnosti, niti sumnje da kada nešto nastaje, to samo patnja nastaje i da kada nešto nestaje, to samo patnja nestaje. Njegovo znanje o tome ne zavisi od drugih. Na taj način, Kaććāna, postoji ispravno razumevanje. ’Sve postoji!’: to je jedna krajnost. ’Sve ne postoji’: to je druga krajnost. Ne priklanjajući se nijednoj od tih krajnosti, Tathāgata podučava Dhammu koja je u sredini: ’Sa neznanjem kao uslovom, mentalni obrasci nastaju; sa mentalnim obrascima kao uslovom, svest nastaje… Tako nastaje čitav ovaj okean patnje. Ali sa slabljenjem i nestankom neznanja, mentalni obrasci nestaju; sa nestankom mentalnih obrazaca, svest nestaje… Tako nestaje čitav ovaj okean patnje’.”

2. Hrana

Onaj ko objavljuje Dhammu